Конфуцијев институт организовао дочек кинеске Нове године

У склопу обиљежавања кинеске Нове године, Конфуцијев институт организује и отварање и представљање изложбе кинеских поштанских маркица 18. фебруара 2026. године у Студентском културном центру Универзитета у Бањој Луци, у 12 часова, која ће бити отворена до 27. фебруара.

Кинеска Нова година (守岁 / shǒu suì), позната и као Празник прољећа, најзначајнији је празник којим се у Кини обиљежава крај зиме и почетак прољећа. Данас се не слави само у Кини, већ у многим градовима широм свијета у виду кинеских традиционалнх и модерних културно-умјетничких манифестација. Овакве прославе пружају прилику другим народима да осјете чар кинеске традиције и културе.

Заснива се на лунарном календару – почиње на млади мјесец, који се појављује између 21. јануара и 20. фебруара. Подијељен је у 12 мјесеци по 29 или 30 дана. Како су лунарни и соларни календар различите дужине, сваких неколико година додаје се додатни мјесец у лунарни календар, због чега кинеске нове године падају на други дан сваке године. Нова година по кинеском календару почиње 17. фебруара 2026. године и трајаће до 5. фебруара 2027. године.

„Коњи не разликују црвену и плаву”, рекао јој је. Није била сигурна да ли је то истина, али повезаност с оцем јој је била битнија од научних, зоолошких чињеница.

Увијек су говорили да је коњ племенита животиња, и Ма Минг је то разумио. Поносно је носио презиме Ма са значењем „коњ” и име Минг као „свјетлост”. Рођен у посљедњој 1966. години Ватреног коња, увијек је гајио љубав према овим животињама. У младости се лако истицао. Волио је да буде у центру пажње. Имао је ту смјелост да говори пред свима, да се супроставља, храброст да буде свој. Као да је из његовог гласа излазила црвена боја, која се одражавала на његово срце – великодушно, пуно љубави и топлине. Та топлина је умјела да грије, али и да гори. Пламен букти. Распламсао се. Бијес због незадовољства, неправде коју је из дна душе презирао. Ишао је сам против свих, не затраживши подршку. Али и да је питао, знао је да су остали имали превише страха да му се придруже. Сви су рекли да је луд, да се игра с ватром. Гријеше. Не игра се он с ватром, јер је знао да је он ватра. Енергија пршти из њега. Жудња за правдом над свим људима у његовом родном крају је ту како би створио ватрену енергију и борио се до краја. Његов галоп, хитар и спонтан, одјекну. Као да се варнице примијетише. Није сам. И знао је да никад није био. У том трену осјети слободу. Знао је да ће успјети, јер за њега је коњ слобода. Осјећа га у својој чистој души, која не зна за границе и тежи ка миру као и коњ, без обзира на то што је црвен и ватрен.

За Ма Минга су ово тајанствени моменти које ником не открива. Једино је његова кћи примијетила симболику свог оца у коњу, или коња у свом оцу. Није ни она сигурна, јер јој дјелује као да се пресликавају један у другоме.

Наступио је и 16. фебруар 2026. године, дан уочи године Црвеног ватреног коња, а уједно и Ма Минговог рођендана. Црвено-златни детаљи украшавају његов дом, а на полици се посебно истиче црвена фигура ватреног коња са поносито подигнутом главом и густом гривом. У камину ватра пуцкета, вјерни Мингов пријатељ. Црвене коверте су већ спремне да се подијеле, а портрет његове покојне супруге стоји на зиду од када је и окачен први пут. Његова кћерка улијеће у кућу чинећи је потпуном и радоснијом. Весело је узвикнула: „Тата, знам да ти је рођендан тек сутра, али не могу више да дочекам да ти предам поклон!”, а он јој је одговорио само благим осмијехом и сјајем у очима. „Купила сам ти овај плави шал. Не знам да ли сам ти икада рекла, али плава боја ти баш лијепо стоји.”, рече оцу. Занијемио је. Био је далтониста од рођења, па не разликује црвену и плаву боју. Видјевши његову реакцију, Ма Јуе се застидјела не сјетивши се једине слабе тачке свога оца. Омотала је вунени шал око очевог врата и осмјехну се тако красно, да су јој се и очи насмијале. Ма Минг јој показа прстом на ону једину урамљену фотографију на зиду и рече: „Тај осмијех ме много подсјећа на овај твој портрет. Дуго се ниси насмијала тако живахно. Подсјећа ме на времена прије него што нам је Ма Јуе дошла на свијет.” Постепено јој је спадао осмијех са лица. У том тренутку је схватила да неразликовање црвене и плаве боје можда није једина његова Ахилова пета. Сад је заглављен између прошлости и садашњости, можда чак и јаве и сна. Тада Ма Јуе угледа очево недовршено умјетничко дјело на платну. Био је то коњ са лепршавом гривом, слободног духа и сјајне длаке, али врло специфичан. Сликан је мало у црвеној, а мало у плавој боји. Ма Минг је вјероватно мислио да су обје темпере црвене боје. У његовим очима су новогодишње декорације, коверте, шал, и небо, и темпере све сличне нијансе исте боје. „Требао си да ме питаш која је која боја прије сликања. Сада коњ има и плаветнила по себи...”, кћерка је указала на очеву грешку. Отац на то одговори: „Ех, шта да се ради? Ни коњи не рзаликују црвену и плаву боју, баш као и ја.” Црвена и плава, ватра која букти и вода која хукти, бурна прошлост и уздржана садашњост; црвена као младост, снага, пламен, а плава попут мира, успомена, носталгије. Ма Јуе је након овога схватила колико су Ма Минг и Црвени ватрени коњ повезани; толико повезани да су запетљани у нерјешиви чвор. Схватила је да је црвено-плави коњ можда баш оно што је потребно. Умијешала је ове двије боје заједно са стране, и добила је величанствену, достојанствену, сумрачну љубичасту. Овом бојом, на платну је додала детаље на гриви, копитама и небу. Не, ове двије боје нису грешка, него идеалан спој, визуелна повезница између Ма Минга и његовог вјечног пратиоца, Црвеног ватреног коња. Ова слика представља прихватање и помирење са стварношћу, неизговорене емоције.

Након што је слика постављена на зид, почела се пресијавати љубичаста боја сумрака под угашеним свјетлима уз мирисне свијеће које горе и блиставу мјесечину на небеском своду. Црвена и плава, контрасне ватра и вода, снага и блаженство су учиниле своје, а Црвени ватрени коњ је ту увијек уз Ма Минга.

Свако може да има свог коња, само је потребно бити свој и слиједити свој дух.

Kатарина Радић, ученица другог разреда ЈУ Гимназија „Васо Пелагић“ Брчко

Miris kuhanih knedli u ljutom umaku i prženog tofua na štandovima uličnih prodavača podsjetio me je da se nalazim izvan zidina Zabranjenog grada i da još nisam doručkovala. Savih vrh žućkaste stranice ostarjele knjige o posljednjoj kineskoj carici Tzu Hsi i pažljivo je spustih pored sebe polako se vraćajući u stvarnost. U glavi sam počela preturati riječi osnovnog nivoa kojima bih zatražila porciju knedli trudeći se da pogrešnim akcentom svog početničkog kineskog ne uvrijedim prodavačicu već namrgođena lica i lošeg raspoloženja. U tom trenutku misli mi prekine pitanje: „Baozi?“, djevojčica tamne kose i još tamnijih očiju nestrpljivo je isčekivala moj odgovor noseći u rukama vruće, mekane hljepčiće savršeno poslagane u korpi ispletenoj od bambusa.

„Hǎo, xiè xiè“, zahvaljujem joj i posežem za hljepčićem u prozirnom omotu osjećajući olakšanje jer se ne moram suočiti s prodavačicom. Djevojčica naglo zastade i njene tamne oči sad su gledale duboko u moje. Osmijeh se pojavio na njenom blijedom licu.

„Pa ti pričaš kineski! Stranac koji zna kineski!“, ushićeno reče lupkajući nogama o tlo.

Moj kineski se svodi na nekoliko fraza koje sam uspjela upamtiti u avionu, prije nego što sam zaspala i prespavala cijeli let ovamo. Ipak ne uspijevam sakriti iznenađenje i oduševljenje čuvši je kako vlada drugim jezikom. „I ti umiješ pričati engleski?!“, ushićeno sam pitala. Nije mogla imati više od deset godina iako su njene riječi zvučale isuviše razgovjetno i jasno za tu dob. Bila je sitnog lica bijelog kao porculan i njena crna, svilena kosa bila je svezana crvenom vrpcom koja se slagala uz torbicu na njenom ramenu.

„Mnogo turista dolazi ovdje, znaš. Od njih učim“, kaza mi upirući prst u grupu ljudi čiji su fotoaparati obješeni oko vrata i lica nasmijana od uha do uha. Okrećući se, pogled joj privuče krupna knjiga žutih korica pored mene. „Jesi li i ti turist?“, upitala me je.

Tišinu je prekinulo glasno dozivanje prodavaca u njihove radnje te zveckanje posuđa i srkanje ljudi koji su stajali za štandovima. „Došla sam ovdje na razmjenu“, rekla sam. U nadi da me ne prekine, djevojčica nježno zauze slobodno mjesto pored mene i položi korpu na koljena, ostavljajući da joj noge vise s klupe da bi ih ljuljala. „Iako sam uzbuđena, moram priznati da nikada nisam osjećala ovakav strah.“ „Strah od čega?“, upita znatiželjno. „Promjene“, kratko sam zastala. „Strah od svega novog. Šta ako ne budem prihvaćena ovdje? Šta ako ništa ne bude onako kako sam zamišljala?“, promrmljala sam. Uvijek sam željela naučiti taj nevjerovatan, poseban jezik - kineski. Međutim, negdje duboko u meni postojala je kočnica koja mi nije pružala slobodu.

„Ali, već si ovdje. To znači da si imala dovoljno hrabrosti načiniti prvi korak.“ Njene riječi su doprle do mog srca jače nego što sam očekivala. Pogledala me ozbiljno pa se osmijehnula. „Ja sam se bojala turista i engleskog. Smijat će mi se ako pogriješim pomislila bih svaki put. No, probala sam. Griješila. I na kraju uspjela. Da nikada nisam pokušala, sada ne bih pričala s tobom.“

Zagrizla sam svoj topao baozi. „Ukusan je. Prvi put ga probam“, rekla sam. Djevojčica se zamisli. „Da ga nisi probala, ne bi znala da je ukusan. Tako je i u životu. Sve dok se ne odvažiš učiniti i probati nešto novo, nikada nećeš znati istinski osjećaj toga.“ Mudrost u njenim riječima poput svjetlosti obasjala je moje misli. Moj dolazak ovdje jeste prekretnica, ali i prilika za nova iskustva. Sve vrijeme sam mislila da se moram pronaći i uklopiti. Na kraju sam shvatila da smisao života ne leži samo u pronalaženju sebe, već i u stvaranju i kreiranju sebe.

„Oslobodit ću se. Prihvatit ću i prigrliti ovaj početak“, osjetila sam hrabrost u svojim riječima. „Obećavaš?“ „Obećavam.“ Polako je ustala sa klupe vadeći nešto iz svoje torbice. Uhvatila me za ruku i u nju spustila nešto malo pa se odmaknula. „Vatreni konj...“, držala sam crvenu figuricu u obliku konja.

„Konj žustro juri i ide naprijed u borbi. Želiš li i ti da ideš naprijed i ostvariš svoje snove?“ Podigla sam pogled da joj odgovorim. Da joj zahvalim. Ali, prije nego što sam išta od toga stigla, djevojčica sa korpom više nije bila tu. U daljini joj se gubio trag. Njena crvena vrpca na kosi vijorila se na vjetru i polako nestajala u svom metežu grada. Vatreni konj odjekivale su riječi u mojim mislima dok sam djevojčici davala novo ime. Jer, poput njega, utrčala je u moj život, poklonila mi dio svoje hrabrosti i proširila moje vidike. Zatim je nestala. U mojoj ruci ostao je jedini trag, jedina dragocjena uspomena na nju - crveni vatreni konj.

Sara Ćudić, učenica četvrtog razreda Gimnazije „Dr. Mustafa Kamarić“ Gračanica

Прва искра није излетјела из камина, већ из његова срца. Није увијек био Ватрени коњ. Некада је био само Жудња, млади пастух у чаробњачкој штали, својеглав и непокоран. Док су се други коњи задовољавали сјеном и зоби, његове су очи гледале кроз прорезе дрвета, преко поља, ка хоризонту слободе. Ноћ кад је побјегао била је ноћ крви и пламена. Оборио је стару уљаницу, свијећа је пала у сламу, и у трену је читава штала букнула у небо. Он је истрчао из пакла, смијући се дивље, а за њим су остали само врискови и клетве. Главни чаробњак, опечен и бијесан, изрекао је клетву која се чула кроз три планине: „Пошто волиш ватру, нека ти постане кожа! Нека те жива спаљује у вјечном трку, али никад не спали до краја!“ И тако је постао Ватрени коњ. Хиљадама година трчао је, жива патња на копитима. Његов топот је палио усјеве, дах му је спаљивао шуме. Људи су га прогонили камењем и виком: „Дух! Чудовиште!“ Његова најдубља мука није била бол, већ самоћа. Једном, у шуми, нашао је срнче заглављено у гранама. Повуkaо је главу да га ослободи благим загризом – али чим је његова усна длака дотакла меку длаку, зачуо је шиштање и осјетио мирис спаљене коже. Срнче је вриснуло и утекло, храмајући, остављајући га самог са димом његове добронамјерности. Али ватра не само да спаљује – она и освјетљава. Након хиљада година агоније, у његовом ужареном уму синула је једна ледена мисао: „Ако умре онај који је клетву бацио, клетва ће нестати.“ Коњ је престао да трчи. Почео је да планира. Када је цар Лианга, опкољен од непријатеља, заклео се да ће дати половину краљевства ономе ко га спаси, само је један јахач дошао. Био је то човјек од пепела и свјетлости, на леђима коња од живог пламена. Коњ је срушио непријатељске редове пламеним дахом и спасио цара. Као награду није тражио злато, већ једну услугу: „Убиј ми старог чаробњака који ме проклео. И бићу твој вјечни савезник.“ Цар, испрва ужаснут, пристао је. Слање војника било је као слање мува у паукове мреже. Нико се није вратио. Тада се цар сјетио своја три сина – близанца, сваког вјештог у другом умијећу. „Идите“, рекао им је, „и убијте чаробњака који држи Ватреног коња у ланцима пламена. Онај ко успије, добиће трон.“ Први син, Ратник, кренуо је мачем и оклопом. Чаробњак га је претворио у камен у дворишту, гдје и данас стоји, обрастао маховином. Други син, Лукастрелац, пуцао је стријелом са врха планине. Чаробњак је хватао стријеле у зраку и ломио их као шибице. Трећи син, Пјесник, који је све до тада био тих и презрен, није узео ништа осим свог гласа и мале свирале. Он није дошао да се бори. Дошао је да прича. Сјео је на праг чаробњакове колибе и почео да свира тужну мелодију. Затим је почео да прича причу о коњу. Није о бијесу и пожару, већ о жудњи за зеленим пољем. О болу од вјечног горења. О тузи бића које никад није знало додир друге коже, јер све што дотакне спржи. Причао је толико дуго и тако искрено да је чаробњак, који је хиљадама година слушао само шапат својих злих чина, почео да плаче. Сузе су му текле низ старо лице, а свака је била капљица жаљења. „Доста“, шапнуо је чаробњак. „Нисам знао да пати толико. Патња коју сам створио постала је већа од мене.“ И својим старим прстом сам себе је дотакао у срце. Пао је на земљу, мирно, као што пада лист у јесен. У трену, далеко на царском двору, Ватрени коњ је узвикнуо. Не од боли, већ од олакшања. Пламен који га је мучио хиљадама година почео је да се гаси, не остављајући пепео, већ сјајну, црвену длаку, топлу на додир и пуну животне снаге. Био је слободан, напокон. А млади Пјесник се вратио кући, не са мачем крви, већ са причом о милосрђу. И, кажу, на прагу је чекао најљепши црвени коњ икада виђен – миран, достојанствен, са очима у којима је пламен постао свјетлост. Спреман је да га одведе куда год пожели, јер понекад чак и најтврдокорније проклетство може да се сломи не силом, већ разумијевањем, а понекад онај који је научио да пјева о туђој боли заслужује да јаше онога који више не гори.

Јован Травар, ученик другог разреда Католичког школског центра „Блажени Иван Мерц“ Бања Лука

17. februar 2026.

Draga ja u budućnosti,

Pišem ti ovo pismo u godini Crvenog vatrenog konja u nadi da će ti pomoći da shvatiš ko si i da ne moraš ići u krdu. Ako ovo čitaš, znači da si već prošla put na koji ću se ja tek usuditi da krenem. Pišem ti u vremenu kada se od tebe očekuje da budeš kao ostali, da pratiš iste puteve, da juriš iste ciljeve i da se uklopiš u okolinu koja se smatra idealnom. U tom krdu lako se izgubiti i zaboraviti ko si i šta zapravo želiš. Ovo ti pišem da ne zaboraviš nikada da Crveni vatreni konj ne traži odobrenje okoline već on ide i prati svoj put i svoje snove.

Okolina nas uči da je bolje biti u krdu i ne isticati se nego praviti svoj put i biti drugačiji. Međutim, Crveni vatreni konj nas uči upravo suprotno. On prati one najhrabrije koji se usude pratiti svoje snove. Zato, nikad ne odustaj i ne misli da si sama na putu jer se uvijek pored tebe kreće Crveni vatreni konj. On galopira pored svih onih koji ne žele da se uklope po cijenu svog unutrašnjeg mira, samo da bi bili prihvaćeni. Svjestan je da je hrabrost u tome da ostaneš vjeran sebi. Njegova vatra u meni pali hrabrost.

Danas, ljudi tišinu tumače kao slabost, a povučenost kao manu smatrajući da je tišina praznina koju treba ispuniti. Tišina jeste nedostatak zvuka, ali kod čovjeka ne mora biti posljedica praznine, to ne mogu svi da shvate. Vjeruj mi, on je uvijek tu da te ohrabri i on zna da ako si tih to ne znači da nemaš šta za reći.

Ljudima je u prirodi da žele biti prihvaćeni od strane drugih, zbog toga se kreću u krdu i ne žele da zakorače na svoj put iz straha da će ih to isto krdo zauvijek odbaciti. Oni ne shvataju da je upravo sva ljepota u tome da budeš svoj i da ne budeš dio navika koje se prihvataju samo zato što su glasne i brojne. Smisao života nije u tome da tuđe stavove prihvatamo za svoje, da radimo ono što svi rade i da volimo ono što svi vole samo zato što je to izbor većine. Crveni vatreni konj ovo zna i on stoji uz sve one koji ne žele da se mijenjaju i da se pravdaju samo zato što rade nešto što je njihov sopstveni izbor. On ne trči da bi ga svi vidjeli.

Crveni vatreni konj ne traži da ga svi razumiju. On zna da će mnogi njegov galop smatrati prkosom, a slobodu tvrdoglavošću, ali on je svjestan da je to njegov put i ne usporava zbog drugih. Svjestan je da sloboda ponekad znači hodati sam, ali sa razlogom.

Bez obzira na sve, tvoj put je tvoj, a pored tebe uvijek će se čuti galop tvog saputnika koji će te hrabriti da ostaneš vjerna sebi. Crveni vatreni konj ne dopušta da ga vjetar nosi, on bira svoj put čak i kada je tih.

Ne zaboravi one koji su te podržavali onda kada si zakoračila na svoj put. Oni su vidjeli ono što drugi nisu. Hvala ti što si izabrala svoj sopstveni put.

P.S Ponovo je godina Crvenog vatrenog konja.

Аријана Косић, ученица другог разреда Гимназије Бања Лука

Био је обичан, тмуран, а на крају и олујни дан. Сједио сам поред камина, пио кафу, досађивао се. Моји родитељи су били на послу, тако да сам био сам. Није било струје у кући. Размишљао сам када ће олуја престати, чинило ми се да траје сатима. Ватра у камину је постајала све јача, а ја сам полако утонуо у сан.

Изненада, тргао сам се из сна чувши буку која је допирала из подрума. Помислио сам да су пацови. Ипак, морао сам провјерити. Обукао сам јакну, узео лампу и сишао у подрум. „Шта се овдје догађа?“ питао сам се угледавши оборену полицу са књигама. „Није могла сама пасти,“ шапутао сам. Док сам дизао полицу, учинило ми се да ме неко посматра. Обузела ме је паника. Зграбио сам двије књиге, за самоодбрану у случају да ме неко нападне и побјегао из подрума. Наставио сам се досађивати уз кафу поред ватре. „Да видимо шта је ово,“ помислио сам узимајући у руке двије књиге које сам донио из подрума. Једна је била уџбеник из математике, а друга се звала „Неиспричана прича.“ Без размишљања узео сам другу само да је мало прелистам мислећи: „Па, можда буде и нешто занимљиво.“ Чудио сам се како прије нисам видио ту књигу у кући.

Отворио сам је. Прво што сам угледао био је папир на којем је писало: „Да ли си ти тај?“ Одложио сам га у страну и почео да читам причу: „Земља, ватра, ваздух и вода.“ Пратио сам текст који је говорио о томе како се њих четверо нису могли сложити ко је од њих најјачи због чега је објављен рат између та четири ратника. Земља упија воду, ваздух растура земљу, а све то, у суштини, ни због чега. Ватра, увидјевши да је рат узалудан, повлачи се. Испоставља се да је то била добра одлука јер су земља и вода кажњене клетвом да формирају планету на којој ће живјети бића звана људи. Ваздух је кажњен вјечним кретањем по тој планети, а ватра бива осуђена да постоји у облику натприродног црвеног ватреног пастува. Када сам ово прочитао, застао сам и попио гутљај кафе, па погледао папир поред себе. „Да ли си ти тај? Шта би то могло значити?“ размишљао сам.

Поново сам узео књигу и наставио читати. Радња се премјештала у једно мало село у далеки тринаести вијек, када је ловац на чудовишта Аргус позван да открије шта је узрок што мјештани годинама на чудан начин губе снагу и енергију. Аргус прво посјећује грбаву старицу Матилду на крају села, мислећи ће му она открити нешто више о томе. На његово изненађење старица одмахује главом тврдећи да је у селу све у реду. Он сумња и одлази без одговора. Након тога посјећује друге мјештане од којих свако има своју причу о томе шта се дешава у селу. Приче су различите. Аргус схвата да су сви мјештани под утицајем магије, и истражујући открива да има посла са много већом силом него што је могао замислити. У том тренутку спуштам књигу запажајући да је вјетар прерастао у сњежну падавину. Удобно сам се смјестио и наставио читати. „Када је све пажљиво истражио, Аргус је схватио да је његов противник, зли демон познат као Матилда змијска старица, која се храни људском енергијом. Одговарајући на питања мјештана Аргус је рекао да само једно биће може побједити демона, а то је црвени ватрени пастув који живи у Безнађу. Објаснио је да га он не може натјерати да их спаси, већ га само може замолити. И тако су Аргус и мјештанин кренули у потрагу за пастувом. Прешли су далек пут и убили многа чудовишта на путу до Безнађа. Када су дошли до једне литице, схватили су да не могу даље, а Аргус је био на ивици да одустане. Тада му је његов пријатељ рекао да позове пастува, и упитао га: „Да ли си ти тај који жели да оживи оно што је временом изблиједило у легенду?“ на шта му је одговорио: „Да.“ Брзо је узвикнуо: „Онда га позови!“ Аргус је повикао: „Изађи, не бој се! Потребна нам је помоћ.“ Осврнуо се и видио пламен који се претварао у црвеног пастува: „Колико ти је времена требало да схватиш?“ „Требао ми је само неко ко ће ме позвати.“ Аргус га је узјахао и заједно су полетјели назад према селу. Матилда, предвидјевши да Аргус и пастув долазе, претвара се у свој демонски чудовишни облик, спремна за борбу и напада пастува још у ваздуху. Борба је жестока, али пастув, на крају, разноси демона. У том трену сви су ослобођени магије, а Аргус и пастув се опраштају.

Када сам завршио читање књиге, мој сат је показивао исто вријеме као на почетку читања. Скренуо сам поглед ка књизи, а преда мном је био само уџбеник из математике. Покушао сам пронаћи текст, није га било. Осврнуо сам се и примјетио да се и даље поред мене налази папир са натписом: „Да ли си ти тај?". Узео сам га и на полеђини написао: „Јесам.“ Ништа се није десило. Сачекао сам мало да видим хоће ли се нешто догодити, а када сам схватио да неће, изашао сам вани да додирнем снијег. Мирис влаге и снијега ме је освјежио.

Живот је наставио својим током, а ја сам и данас убјеђен да сам чуо пламен који копитима лупа у Безнађу.

Виктор Бабић, ученика првог разреда Техничке школе Градиша